Foto
: Famous People
Piše : Tadija Čaluković
Miljenka Jergovića oduvek sam doživljavao kao Jugoslovena, iako on kaže
da je te nacionalnosti ,,u onoj meri u kojoj je njegov pokojni deda bio podanik
Hazburške monarhije’’. Znam da grešim, ali mislim da nisam jedini
koji tako vidi Jergovića, mada je on gledajući njegovu dušu, srce i ličnu kartu
- Sarajlija, a Sarajevo za njega najlepši grad.
Postoji mnogo elemenata u opusu Miljenka Jergovića, koji su nesvakidašnji za 21. vek. Najpre, u ovom svetu gde se pisci sve više trude da napišu komercijalnu knjigu koja će se dobro prodavati, sa škrtim fondom reči, Jergović je jedan od retkih pisaca koji je odavno stekao ugled kvalitetnog pisca. Po tome, tvrdim da je Miljenko jedan od trojice pisaca sa naših prostora čije bi knjige izazvale divljenje Ive Andrića, Meše Selimovića, Ranka Marinkovića, Crnjanskog, Krleže i drugih klasika.
Postoji mnogo elemenata u opusu Miljenka Jergovića, koji su nesvakidašnji za 21. vek. Najpre, u ovom svetu gde se pisci sve više trude da napišu komercijalnu knjigu koja će se dobro prodavati, sa škrtim fondom reči, Jergović je jedan od retkih pisaca koji je odavno stekao ugled kvalitetnog pisca. Po tome, tvrdim da je Miljenko jedan od trojice pisaca sa naših prostora čije bi knjige izazvale divljenje Ive Andrića, Meše Selimovića, Ranka Marinkovića, Crnjanskog, Krleže i drugih klasika.
Čitajući Jergovića, čitalac 21. veka se sukobljava sa njegovom veštinom
pripovedanja, koja se ne trudi da bude komercijalna, već da probije do
čitaočevog srca. Počevši od najranijih zbirki pesama Opservatorija
Varšava i Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Jergović
je dokazao da je njegova rana poezija kvalitetna isto onoliko koliko i
Andrićeva. On je naprosto pisac koji sa najubedljivijom snagom reči
pripoveda o tokovima naše istorije kroz fikciju. Njegovi junaci svojstveni su i
neobični, počev od njihovih imena, pa je tako i sam Miljenko napisao da se
dobar pisac prepoznaje po tome kakva je imena dao svojim junacima.
Jergović je bez sumnje najbolji u pisanju priča. One su mu na neki način i donele status živog klasika. Ali jednostavno kada je u pitanju jedna takva književna gromada, ne možete kazati nizašta da je loše napisao. Miljenkovi romani - od Dvori od oraha do Wilimowskog su protagonisti zdrave književnosti. Kao što je Dijego Armando Maradona bio vispren u driblanju lopte i davanju egzotičnih golova, tako je i Miljenko Jergović oštrouman, pronicljiv, ujedno i duhovit pisac koji je prava oaza za čitaoce dobrog ukusa.
Na poslednje pitanje u intervju koji mi je dao početkom maja ove godine - ,,Koja je vaša poruka našim čitaocima omladincima koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga?’’
On sa lakoćom, vrlo mudro i pragmatično odgovara - ,,Poručio bih im da se ne obaziru na poruke.’’
Upravo se u toj jednoj rečenici može protumačiti čitav duh i razmišljanje Miljenka Jergovića. Njega apsolutno ne zanima da li će ko reći da je on skripoman i da se ‘’petlja u teme o kojima ne zna suviše’’. Ali to upravo i jeste posao istinskog, pravog pisca da bude hroničar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jer Miljenko kao jedan neprikosnoveni intelektualac svojim svakodnevnim tekstovima, esejima, kritikama i pričama daje ogroman duhovni doprinos svakom svom vernom čitaocu i ono što je najvažnije tera na razmišljanje.
Postoje dve-tri izreke koje volim i primenjujem, jedna je ona stara narodna - ,,Reci mi da šta čitaš da znam ko si’’, a drugu je kazao i Ju Nesbe, ali je otprilike slično nešto davno izgovorio i Gete - ,,Ja čitam pisce, pa tek onda njihove knjige’’ iliti ‘’Biraj pisca kao najboljeg druga’’
I zaista, ove izreke su medjusobno povezane, tako da ljudi koji čitaju Jergovića imaju zdravorazumski pogled na svet. Zato se i sam Miljenko najviše ponosi svojim dobrim čitaocima.
Njegovo stvaralaštvo od 43 knjige pravi je dokaz njegovog čovekoljublja i čojstva, ali i to da je on jedan od retkih pisaca koji imaju i kvantitet i kvalitet na svojoj strani.
Ako uzmete paralelno da čitate Inšallah, Madona, Inšallah i Andrićeve Sarajevske priče, videćete neverovatnu sličnost ova dva pisca u njihovom jezičkom kodu. Tvrdokorna rečenica za koju bi neznalice rekle da je dosadna, a pravi knjigoljupci da je genijalna. Upravo je to ono što povezuje ova dva pisca, a tu neodoljivu sličnost znaju samo oni koji čitaju knjige ova dva klasika. Mogu slobodno reći jugoslovenske književnosti, jer su i Ivo Andrić i Miljenko Jergović izuzetno čitani i prepoznatljivi na celom prostoru bivše nam države. Zato za Miljenkov rad postoje i kritike drugog smera koje kažu da je on budući nobelovac. Ovu tvrdnju iskazuju i brojni njegovi čitaoci, ali Miljenko ima tu nesreću, što se njegova proza lakše identifikuje sa književnošću 20. veka, nego sa književnošću 21. veka. Ako bi se bavili time ‘’šta bi bilo, kad bi bilo’’, da je Jergović generacija - Danila Kiša, Ive Andrića ili Krleže, sigurno bi se našao bar kao kandidat za Nobela.
Kada smo već kod Andrića, pomenuo bih Emira Kusturicu, za koga su me najčešće pitali čitaoci SALOME-a - Kako to da možeš voleti i Miljenka Jergovića i Emira Kusturicu?
Uz sve poštovanje, ne razumem, naprosto, ljude koji postavljaju takva pitanja. Oni su ili nedovoljno upućeni u stvaralaštvo ova dva umetnika ili su operisani od kulturnog i umetničkog pogleda na svet. Moj odgovor je kratak i jasan - kultura i umetnost! I Emir i Miljenko su pre svega veliki umetnici, koji podstiču da ovo društvo bude bolje, a mene je oduvek interesovala samo umetnost i kultura kada govorimo o nekom, da se tako grubo izrazim -kulturnom radniku i stvaraocu.
Ono što je Miljenko kazao jedanput o Kusturici u jednom intervjuu - ,,O njemu želim razmišljati kao filmskom autoru koji je genijalan i koji je snimio neke od najvažnijih filmova meni u životu i na ovom prostoru’’, potpisao bih u potpunosti. Politika i raznorazne ideologije (o čemu je Jergović i pisao u Ruti Tanenbaum) , stavljanje na ovu i onu stranu kroz istoriju činile su (uglavnom) zločine, a skoro nikom nisu donele sreću.
Jergović je bez sumnje najbolji u pisanju priča. One su mu na neki način i donele status živog klasika. Ali jednostavno kada je u pitanju jedna takva književna gromada, ne možete kazati nizašta da je loše napisao. Miljenkovi romani - od Dvori od oraha do Wilimowskog su protagonisti zdrave književnosti. Kao što je Dijego Armando Maradona bio vispren u driblanju lopte i davanju egzotičnih golova, tako je i Miljenko Jergović oštrouman, pronicljiv, ujedno i duhovit pisac koji je prava oaza za čitaoce dobrog ukusa.
Na poslednje pitanje u intervju koji mi je dao početkom maja ove godine - ,,Koja je vaša poruka našim čitaocima omladincima koji imaju ambicije da se bave pisanjem knjiga?’’
On sa lakoćom, vrlo mudro i pragmatično odgovara - ,,Poručio bih im da se ne obaziru na poruke.’’
Upravo se u toj jednoj rečenici može protumačiti čitav duh i razmišljanje Miljenka Jergovića. Njega apsolutno ne zanima da li će ko reći da je on skripoman i da se ‘’petlja u teme o kojima ne zna suviše’’. Ali to upravo i jeste posao istinskog, pravog pisca da bude hroničar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jer Miljenko kao jedan neprikosnoveni intelektualac svojim svakodnevnim tekstovima, esejima, kritikama i pričama daje ogroman duhovni doprinos svakom svom vernom čitaocu i ono što je najvažnije tera na razmišljanje.
Postoje dve-tri izreke koje volim i primenjujem, jedna je ona stara narodna - ,,Reci mi da šta čitaš da znam ko si’’, a drugu je kazao i Ju Nesbe, ali je otprilike slično nešto davno izgovorio i Gete - ,,Ja čitam pisce, pa tek onda njihove knjige’’ iliti ‘’Biraj pisca kao najboljeg druga’’
I zaista, ove izreke su medjusobno povezane, tako da ljudi koji čitaju Jergovića imaju zdravorazumski pogled na svet. Zato se i sam Miljenko najviše ponosi svojim dobrim čitaocima.
Njegovo stvaralaštvo od 43 knjige pravi je dokaz njegovog čovekoljublja i čojstva, ali i to da je on jedan od retkih pisaca koji imaju i kvantitet i kvalitet na svojoj strani.
Ako uzmete paralelno da čitate Inšallah, Madona, Inšallah i Andrićeve Sarajevske priče, videćete neverovatnu sličnost ova dva pisca u njihovom jezičkom kodu. Tvrdokorna rečenica za koju bi neznalice rekle da je dosadna, a pravi knjigoljupci da je genijalna. Upravo je to ono što povezuje ova dva pisca, a tu neodoljivu sličnost znaju samo oni koji čitaju knjige ova dva klasika. Mogu slobodno reći jugoslovenske književnosti, jer su i Ivo Andrić i Miljenko Jergović izuzetno čitani i prepoznatljivi na celom prostoru bivše nam države. Zato za Miljenkov rad postoje i kritike drugog smera koje kažu da je on budući nobelovac. Ovu tvrdnju iskazuju i brojni njegovi čitaoci, ali Miljenko ima tu nesreću, što se njegova proza lakše identifikuje sa književnošću 20. veka, nego sa književnošću 21. veka. Ako bi se bavili time ‘’šta bi bilo, kad bi bilo’’, da je Jergović generacija - Danila Kiša, Ive Andrića ili Krleže, sigurno bi se našao bar kao kandidat za Nobela.
Kada smo već kod Andrića, pomenuo bih Emira Kusturicu, za koga su me najčešće pitali čitaoci SALOME-a - Kako to da možeš voleti i Miljenka Jergovića i Emira Kusturicu?
Uz sve poštovanje, ne razumem, naprosto, ljude koji postavljaju takva pitanja. Oni su ili nedovoljno upućeni u stvaralaštvo ova dva umetnika ili su operisani od kulturnog i umetničkog pogleda na svet. Moj odgovor je kratak i jasan - kultura i umetnost! I Emir i Miljenko su pre svega veliki umetnici, koji podstiču da ovo društvo bude bolje, a mene je oduvek interesovala samo umetnost i kultura kada govorimo o nekom, da se tako grubo izrazim -kulturnom radniku i stvaraocu.
Ono što je Miljenko kazao jedanput o Kusturici u jednom intervjuu - ,,O njemu želim razmišljati kao filmskom autoru koji je genijalan i koji je snimio neke od najvažnijih filmova meni u životu i na ovom prostoru’’, potpisao bih u potpunosti. Politika i raznorazne ideologije (o čemu je Jergović i pisao u Ruti Tanenbaum) , stavljanje na ovu i onu stranu kroz istoriju činile su (uglavnom) zločine, a skoro nikom nisu donele sreću.
“U sukobu umetnosti i ideologije, umetnost uvek gubi”, konstatovao
je toliko precizno Jergović.
Ova dva dragocena kulturna stvaraoca su slični i po tome što su obojica vrsni poznavaoci dela Ive Andrića. Obojica su rodjeni u Sarajevu, iako ni jedan ni drugi danas ne žive tamo. Mislim da bi se i jedan i drugi saglasili u tezi - da ‘’Andrića mogu mrzeti samo oni koji ga nisu čitali’’.
No, vratimo se, tamo gde smo i počeli na stvaralaštvo Miljenka Jergovića.
Ove godine, na more sam poneo knjigu ‘’Mačka čovjek pas’’. Nemam ni mačku ni psa i žao mi je zbog toga. Ali čitajući ove priče, pomalo sam nadomestio taj nedostatak. Ove priče, kao da su pisane za plažu. Lagan tok radnje, koji je toliko miran i pitom da žubori kao kristalno, bistro more.
Ne preterujem, ali u Miljenkovom raskošnom opusu mogu da se pronadju i knjige koje, bez problema mogu da se čitaju i maloj deci. Tako sam ja svojoj mladjoj sestri (8 godina) čitao ove priče i na plaži i pred spavanje, a ona ih je slušala s velikom pažnjom, iskolačenih očiju, tražeći i moleći me za priču više. Dok sam čitao priču – ,,Sine Kamilo, nema mi djeteta’’, ona je samo zatvorila oči i zamišljala taj svet i tu intrigantu radnju. Zamislila ga je bolje od mene… Pričala je kasnije roditeljima i meni, kako se osećala kao da je bila u bioskopu dok sam joj to čitao. Ja sam prkosno govorio kako je ona pravi primer deteta koje se fasciniralo pričom. Jer, priča je važna, a ne pripovedač.
Foto
: zvanična Facebook stranica Miljenka Jergovića
Ova dva dragocena kulturna stvaraoca su slični i po tome što su obojica vrsni poznavaoci dela Ive Andrića. Obojica su rodjeni u Sarajevu, iako ni jedan ni drugi danas ne žive tamo. Mislim da bi se i jedan i drugi saglasili u tezi - da ‘’Andrića mogu mrzeti samo oni koji ga nisu čitali’’.
No, vratimo se, tamo gde smo i počeli na stvaralaštvo Miljenka Jergovića.
Ove godine, na more sam poneo knjigu ‘’Mačka čovjek pas’’. Nemam ni mačku ni psa i žao mi je zbog toga. Ali čitajući ove priče, pomalo sam nadomestio taj nedostatak. Ove priče, kao da su pisane za plažu. Lagan tok radnje, koji je toliko miran i pitom da žubori kao kristalno, bistro more.
Ne preterujem, ali u Miljenkovom raskošnom opusu mogu da se pronadju i knjige koje, bez problema mogu da se čitaju i maloj deci. Tako sam ja svojoj mladjoj sestri (8 godina) čitao ove priče i na plaži i pred spavanje, a ona ih je slušala s velikom pažnjom, iskolačenih očiju, tražeći i moleći me za priču više. Dok sam čitao priču – ,,Sine Kamilo, nema mi djeteta’’, ona je samo zatvorila oči i zamišljala taj svet i tu intrigantu radnju. Zamislila ga je bolje od mene… Pričala je kasnije roditeljima i meni, kako se osećala kao da je bila u bioskopu dok sam joj to čitao. Ja sam prkosno govorio kako je ona pravi primer deteta koje se fasciniralo pričom. Jer, priča je važna, a ne pripovedač.
Коментари
Постави коментар